ОШ"Јелена Ћетковић"
ВРАЊСКА 26, БЕОГРАД

NOVINARSKA SEKCIJA OSNOVNE ŠKOLE „JELENA ĆETKOVIĆ“

Ekipa škole „Jelena Ćetković“
u Švajcarskoj i Lihtenštajnu

Kada smo saznali da idemo u Švajcarsku, posle velikog iznenađenja prvo nam je u glavi odzvanjalo „druga Švajcarska”, “kao švajcarski sat”… To smo često slušali putujući kroz Srbiju i posmatrajući lepotu prirode koja se graničila sa bajkom.

Ekipa OŠ "Jelena Ćetković" u Švajcarskoj i Lihtenštajnu - fotogalerija

Samo putovanje smo doživeli kao prvo samostalno putovanje, snalaženje. Sleteli smo na aerodrom u Cirih, i po njegovoj veličini i urednosti shvatili da smo u Evropi. Krenuli smo ka našem kampu u Trogen. Išli smo železnicom koja se nalazila odmh isppod aerodroma. Voz je išao tačno po vremenu napisanom na tabli, a čistoća voza, pod u kome se možete ogledati, nepokidane i neisflekane stolice, bešumnost,  potvrdiše jednu od rečenica koje su nam odzvanjale u glavi. Istina je da su tačni, čisti i uređeni. Tramvajem koji ima sve predhodno navedene osobine stigli smo u Trogen, gde se nalazi naš kamp.
U podnožju Alpa u jednoj oazi zelenila, sa drvenim kućama na sprat, cvetnim aranžamanima na balkonima, smešten je naš kamp. Pred našim očima moćni obronci Alpa delimično su prekriveni snegom, a u neposrednoj blizini kampa, livade i pašnjaci sa stadima su obasjani suncem. U neposrednoj blizini kampa gde je tlo zemlje kao isčupano, nastalo je predivno jezero. Spoj moći i lepote, ali neke hladne lepote nam je pokrenuo hiljadu misli. Da li je neprisustvo ljudi dalo tu notu hladnoće? Gde su ti ljudi, gde su ljubitelji cveća koji ga neguju, kome pripadaju stada, ko odnosi smeće? Odgovor je verovatno u organizaciji posla koja je bila na visokom niovou.

Briga o pasošima više nije bila naša, smešteni smo u te stare i ne tako kvalitetne, ali veoma čiste kuće sa grejanjem, sa kupatilom i kuhinjom. Bilo nas je dvadeset u svakoj kući, a po četiri dečaka i četiri devojčice iz Švajcarske su bili domaćini.

Doručak je bio naša obaveza i svaki dan smo imali po neku obavezu. Jedni spremaju doručak, drugi raspremaju, treći peru sudove, za svakog mala obaveza, a za nekog zaposlenog i plaćenog puno posla. Za ručak i večeru smo išli u jednu montažnu prostoriju, sami se posluživali, ostatak hrane ostavljali u za to namenjene posude, a sudove odlagali na jedno mesto za pranje. Opet, za svakog malo posla, a u suprotnom bi to radilo dosta ljudi. Pribor su, srpski rečeno imali „nesreću” da peru naši profesori, svaki dan jedna grupa. Pa i nije tako mnogo!

Dosta vremena smo provodili u workshop-ovima odnosno radionicama koje je vodio čovek zadužen za svaku kuću. Tu smo se upoznavali sa vršnjacima sa kojima smo bili smešteni iz Moldavije, Portugalije, Turske, Austrije, a sa ostalima iz 53 zemlje na sportskim terenima. Bilo je tu dosta društvenih igara, druženja uz veliki sintisajzer i stoni fudbal, davanja izjava za radio. Sa svim vršnjacima iz naše kuće smo imali odičnu komunikaciju, pričali smo o različitim temama i dosta se upoznali. Vršnjaci iz Švajcarske dosta su nedruželjubivi, engleski im nije jača strana i nije ih krasila osobina ljubaznosti kao domaćina.
Što se tiče devojčica očekivli smo bolji i lepši utisak. Sa izuzetkom lepih, odmerenih i lepo vaspitanih devočica sa Islanda uopšteno možemo reći: većina je sa pirsingom, farbanom kosom u više boja, muškobanjastim ponašanjem …

Došao je dan da idemo u tu čuvenu malu zemlju Lihtenštajn, koju smo odmah po dolasku i obišli. Između ove dve zemlje nema granice, a zemlja ima ukupno 11 sela, Vaduz  je glavno. Lepa je i čista kao Švajcarska. Tu se održao i turnir zbog kojeg je i organizovan kamp.

Svečano zatvaranje kampa je bilo organizovano kao i sve ostalo na švajcarski način. Naravno, mi smo čekali početak žurke. Uz muziku i ambijent svi smo nekako bili isto lepi komunikativni zabavni i zbliženi. Nad svima je lebdeo osećaj rastanka, pa smo zagrljeni pevali i pričali na svim jezicima, menjali mejl adrese... Po završetku zvaničnog programa žurke spontano su počeli da nam prilaze vršnjaci sa našeg područja. Našem pevanju postepeno su se priključivale grupe bivše SFRJ. Na vrhuncu raspoloženja pevali smo pesme o Jugoslaviji, a onda je bilo suza. KAKO? ZAŠTO? ZBOG ČEGA? Mozda smo mali da to znamo.
Priroda je darovala Švajcarskoj dosta toga, ali mislim da je Srbiji dala mnogo više, jer uz naše predivne planine, ravnice, vegetaciju, reke i jezera ima i ljude sa dušom i velikom gostoprimljivošću. Nažalost, nismo to iskoristili kao Švajcarci.

Kako je lepo putovati, upoznavati druge narode i kulture i družiti se sa njima.

 Autori:
Aleksandar Milekić, 8-4
I
Ljubomir Simeunović, 8-4

Profesor
mr Maja Anđelković-Šeguljev